Muke moje niko ne zna- drugi deo

Ja znam da je nešto „trulo u državi Danskoj“ ali da je Dansku nadmašio naš Srbistan nisam verovala u potpunosti.

Ljuta sam i upravo tražim prave reči kojima bih mogla da prepričam današnje „doživljaje“.

O PIO Fondu i o tome da sam zakasnila da 10.10. primam peMziju preko banke Y neću da pričam. Nije kriva službenica PIO Fonda već banka X o kojoj sam već pisala.

Pre nekoliko godina, u Beogradu su na vlasti bile demokrate. „Žuti“ kako ih mnogi zovu. Odgovorno tvrdim da je tada BUS PLUS efikasnije radio, i da su sve socijalne kategorije, pa i invalidi sa cerebralnom paralizom imale bolji status nego danas.

U to vreme, kada je Dragan Đilas bio gradonačelnik ja sam išla u „Beograđanku“ i izvadila sam besplatnu BUS PLUS kartu na osnovu dijagnoze G 80.2.- spastični oblik cerebralne paralize. Priložila sam samo kopiju izveštaja iz Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu u kome jasno stoji dijagnoza.

Sve je bilo brzo urađeno, i niko mi nikada u BUS PLUS-u nije pravio probleme.

Par godina kasnije, sve je drugačije.

I danas mi kontrolori u prevozu ne prave probleme, ali moram da obnovim karticu.

Elem, pre nekoliko meseci zvala sam call centar BUS PLUS-a i rečeno mi je da je potrebno priložiti overenu fotokopiju izveštaja gde stoji dijagnoza i da to neko može umesto mene da uradi.

Danas sam bila u „Beograđanki“ u  toj famoznoj ekspozituri-filijali BUS PLUS-a.

Nisam dobila karticu BUS PLUS-a.

“ Morate na izveštaju da imate matični broj ili bar datum rođenja, ne samo godinu rođenja. Idite tamo neka Vam dopišu rukom matični broj i neka stave pečat, pa se vratite kod nas. “

“ Imate moju ličnu kartu. Možete čipom da je očitate, tu jasno stoji moj JMBG. “

“ Ne vredi lična karta, mora u izveštaju da stoji matični broj. “

“ Tamo zakazuju za dve-tri nedelje, i ja sada zbog tog matičnog broja moram da zakažem? “

“ Da. “

“ Da li može neko umesto mene da preda taj izveštaj i staru karticu? “

“ Ne, morate da dođete lično. “

“ U call centru nisu rekli da mora u izveštaju da stoji matični broj, već samo da se vidi dijagnoza. I rekli su mi da ne moram da dođem ovde lično. “

“ Morate lično, znate kamere…“

“ Molim? “

“ Ništa, napisaću sada da ste bili ovde lično, i da će neko doći umesto Vas, ukoliko ne možete da dođete. “

“ A dijagnoza za dobijanje besplatne karte je u redu? “

“ Da, u redu je, samo da su Vam stavili matični broj u izveštaj, uradila bih Vam karticu.  Ukoliko Vam kontrolori prave problema, recite da ste bili ovde i da Vam nedostaju neka dokumenta .“

“ Dobro, doviđenja“

***

Ova vlast je do sada ukinula sve beneficije socijalno ugroženim kategorijama stanovništva. BUS PLUS je promenio pravilo na štetu invalida.

Ne ljutim se na službenicu, bila je vrlo ljubazna.. Ali, ALI……

Muka mi je. Dosta mi je… Ali NEĆU na ulicu da se bunim. Neka sada šetaju oni koji su gledali sve nas devedesetih dok smo šetali i borili se protiv režima SM.

Mnogi su sedeli kod kuće tih godina i uživali. A ja sam sa porodicom i prijateljima šetala i po kiši i po snegu. Ništa mi nije smetalo.

I ponosna sam što nisam ni na jednim izborima glasala za ove.

Za kraj ću ponoviti rečenicu iz jednog mog ranijeg teksta

“ Dragane, vrati se, sve ti je oprošteno! „.

Muke moje niko ne zna

Umorna sam kao pas. U stvari, kao tri psa. Cele ove nedelje šetala sam iz banke X u banku Y.

U banci X tražila sam uslugu za koju mi je neki službenik C rekao da on ne može da donese odluku sam, već mora da se pita viša istanca. To je bilo pre desetak dana.

U ponedeljak, kao zaljubljena šiparica buljila sam u telefon i izgovarala mantru „zovi me, zovi me“. Da, želela sam da zove službenik C i kaže može li da mi se pruži usluga ili ne. Telefon je ćutao.

Tog popodneva sam tražila po netu novu banku, i našla je. Zakazala prijem.

I tu počinje „igranka “ sa bankom X koja se tek danas popodne uspešno završila.

U banci Y dobih sve što sam želela, i više od toga. Ali, bilo je potrebno da dobijem papire iz banke X.

Četiri dana sam išla u banku X, i bili su ljuti kao Mice ubice što gube klijenta. Vraćala sam se po dva puta za još jedan papir.

Danas napokon ugasih račun tamo i beše ono- sreća, sreća, radost, ALI…

Kao peMzijoner odem u PIO. Službenica fina, gleda ona papire i kaže da joj je žao, ali banka X mora da ispravi nešto. Pojavila se greška.

Muke moje niko ne zna. Umorna i ušmurana odem po x-ti put u banku X.

Dočeka me ćerka Mice ubice, kulturiška varijanta, i kaže- ne može, šta da napišem…blabla.. Gledam je i kao nekadašnji opštinski ćata koji zna da piše potvrde, uverenja i ostalo, kažem šta da napiše. Otkuca ona to, ispečatira i lepo se pozdravismo.

ALI!!!! Na vratima banke X ja vidim da na potvrdi nije moje ime! Matični broj jeste moj, adresa i ostalo, ali ja nisam Persa Persić.

Vratih se do službenice, rekoh kako se zovem, i da to mora da ispravi..uhvati se za glavu, ja joj kažem da sam bila opštinski ćata, da sve razumem i odradi ona ponovo tu potvrdu. Sa tačnim podacima. Pozdravismo se fino a ja u sebi pomislih „daleko vam lepa kuća kad ste tako spori i niste efikasni „.

Stvarno, muke moje niko ne zna.

Ovim dajem svečano obećanje samoj sebi da više neću menjati banku. Bar deset godina.

Tako drage moje i dragi moji, ne menjajte banku svaki čas, mnogo je bre naporno.

Nemam pojma što sam baš o ovome pisala, ali ne može da škodi.

Biblioteke ili knjižare?

Na svom matičnom blogu „Dnevnik slučajne domaćice“ dala sam svoj prikaz knjige „Ruska I i II tom“ autora Edvarda Radefurda. Usput sam spomenula cene knjiga.

Rusku I i II tom sam kupila dan posle rođendana, i ostvarila 40 posto popusta.

Neke druge knjige kupujem preko Vulkana-jer kao član kupujem po nižoj ceni.

Kupujem i na kiocima knjige za 299 dinara i mogu slobodno da kažem da imam veću kolekciju knjiga- mini biblioteku.

Zašto uglavnom kupujem knjige, a ne uzimam ih iz biblioteke?  Ima nekoliko razloga za to:

Biblioteke dobiju prvi i drugi deo neke trilogije a treći nemaju. Ili je treća, četvrta knjiga iz nekog kompleta oštećena.

Novi naslovi koji se nalaze na Top listama velikih izdavačkih kuća kap što su Laguna i Vulkan, u biblioteku stižu sa par meseci i GODINA zakašnjenja!

Drugi razlog je što volim ponovo da čitam neke knjige koje su ostavile utisak na mene, a u biblioteci ih nema, na čitanju su prva dva dela „treći je kod nas“-tako mi kažu.

I na kraju- ne nosim markiranu garderobu, ne šminkam se, ne idem na odmor..mogu da odvojim poneki dinar za knjige koje me zanimaju.

Kupovala sam i kupujem knjige na kredit🙂

Pravi kupoholičar kada su knjige u pitanju.

*****

U Srbiji je političarima kultura „zadnja rupa na svirali“. Dovoljno je da kažem da su na mojoj opštini zatvorili nekoliko biblioteka, hteli su i „moju“ ali sam se putem medija izborila da je sačuvam- da je ne pretvore u kafanu.

Knjige su skupe ljudima sa malim primanjima i onima koji imaju školsku decu. Ipak, bar jednom mesečno može da se nađe neka zanimljiva knjiga za 299. dinara.

Kažu da su čitanje i pisanje lekoviti, da nas oslobađaju stresa i da su jedan vid bega iz stvarnosti.

Zbog toga nadležni treba da pune biblioteke novim naslovima, da bibliotekari obnavljaju oštećene knjige..samo tako će biti dostupne svima.

****

Da li kupujete knjige ili prednost dajete bibliotekama?

Pisanje kao lek

Mnogo je nas koji smo kao deca pisali dnevnik. Ja sam pisala svakodnevno, u periodu 1984-2000. godine i onda sam stala. Dnevnik danas pišem s vremena na vreme, kada se dogodi nešto lepo, nešto ružno, u mom životu i u mojoj bližoj i daljoj okolini.

Psiholozi preporučuju pisanje dnevnika kako bismo se oslobodili stresa koji donosi svakodnevni život.

Da li pisanje na blogu može da bude lek? Verujem da može.

Ima onih kojima se ne dopada kada čitaju blog koji je uglavnom ličan. Takvi blogovi mogu da  liče na one dečije dnevnike „Dragi dnevniče, danas sam dobila dvojku iz matematike“, a isto tako mogu da budu ispunjeni tugom i nesvesnim pozivom da se pomogne.

Ponekad me pitaju zašto pišem tužne priče. Odgovorim da je život uglavnom tužan i da je sreća prolazna.

Zbog takvog stava možda širim negativnu energiju, u vremenu kada svi žele da budu pozitivni.

Na beskrajnom net prostranstvu ima mnogo blogova koji šire optimizam, ljudi pišu o smešnim događajima ili pišu satiru.

Znači, ima mesta za sve. I za one srećne i zadovoljne životom, i za one koji su tužni i usamljeni. Svaki blog ima svoju publiku.

****

Ja volim da pišem, i nadam se da to dobro radim. Pisanje mi pomaže da kanališem svoje emocije-i sreću i radost i tugu i žalost..

Mnogo puta sam poželela da stanem sa javnim objavljivanjem tekstova. Osetila sam da ne pripadam ljudima koji stalno oko sebe šire pozitivne vibracije, da ih možda ometam sa tugom.

Ipak, još nisam zatvorila moja dva bloga. Muče me razne dileme i tužna sam zbog nekih stvari koje su se dogodile u ovom net svetu.

Neko će reći- ne obaziri se, ovo je samo net..Znam, ovo je samo net, ali svi smo mi ljudi sa druge strane monitora. Možemo da povredimo druge ljude, drugi ljudi mogu da povrede nas.

Znam da opraštam, ali teško zaboravljam. Da, to je problem.

Ne zaboravljamo ništa, lepo i ružno, neprijatno, bolno, jer pamtimo, kao razumna bića sve. Kad počnemo da zaboravljamo  imamo problem sa memorijom. 

Parafrazirala sam reči jednog psihijatra. Ovo je bio odgovor na pitanje zašto ne mogu da zaboravim trenutke kada sam povređivala kolena.

****

Pisanje je lek. Sve izgleda mnogo lakše i bezazlenije kada se stavi na papir ili prenese na monitor.

***

Ukoliko vam ovaj tekst pomogne i navede vas da pišete i kad imate „žute minute“, biće mi drago što sam ga objavila.

Oženjen a na sajtu za upoznavanje!

Pre neko veče sam otvorila inbox mejl adrese koju ne otvaram često. Imala sam šta da vidim-brdo mejlova od strane nekog sajta za druženje i upoznavanje. Tamo sam se davno registrovala čisto iz radoznalosti.

Nedavno su me mama i njena prijateljica ubeđivale da je vreme da se skrasim, i da treba da idem na neki od tih sajtova. Fortuna je davno prevaziđena.

Izbrisah gotovo sve mejlove, ostavih jedan u kome se nalazi link do sajta. Naravno, nisam ga memorisala kada sam se registrovala. Nešto mi se ne dopada takav način upoznavanja sa nekim, ali ajde da uđem, rekoh samoj sebi.

Zaboravila lozinku. Tražila novu. I ušla na sajt. A tamo gomila nekih poruka, i odjednom mi iskoči prozorčić da treba da popunim svoj profil. I ja kao neka klinka, odvojila vreme i popunila „leksikon“.

„Ocenjujte druge da bi i vas ocenili “ stoji neko obaveštenje sa desne gornje strane sajta. Okej, malo da se zabavim.

Listim fotke, negde kliknem X negde onaj znak koji prikazuje štikliranje. Listam, za to vreme mi iskaču poruke da su Pera, Mika i Žika posetili moj profil.

Listajući i kao ocenjujući, dođem do jedne fotke. Vidim, poznat mi čovek. Pogledam dole ime. Stavim naočare da još bolje vidim, da to je on. Auuuu…Kliknem na X, pa na još jedno X i izađem sa neta. Isključim komp. Zapalim cigaretu, gledam u prazno.

Čoveka znam preko dvadeset godina. Dobri smo poznanici. Upoznao me i sa drugom ženom, videla davno i njegovu decu..ma znam mu celu familiju.

Bavi se privatnim biznisom. Znam da ima stabilan brak, slatku decu. Nikada nije bio nepristojan prema meni, drugari smo. Auuuu…pa ja sam otkrila njegovu TAJNU.

*****

Šta oženjen čovek traži na sajtu takvog tipa? Devojku? Kombinaciju? Novu ženu? Ne razumem. Imamo zajedničke prijatelje i poznanike. Niko nikada nije spomenuo da je neveran ženi. Ovoj drugoj. Znam i zašto se rastao od prve. Nije ni važno. Važno je da spada u one porodične ljude koji imaju stabilan brak, stabilnu materijalnu situaciju, jednom rečju- dobar život, sređen.

Ne želim da znam šta se dešava u njegova četiri zida. Ne volim to. Ne zanimaju me detalji nečijeg života, ukoliko ih taj neko ne spomene sam, jer se družimo. Isto tako, bez pitanja, ne pričam o svom životu. Spomenem samo ortopedski problem, da se ljudi ne bi uspaničili ukoliko mi izleti čašica kolena i padnem ispred njih. I da bi znali da nekako reaguju.

Bespotrebno skrećem sa teme, a tema je- šta oženjeni i šta udate žene traže na tim sajtovima? Ima i udatih, jer su me baš te udate davno i nagovorile da uđem na taj sajt.

Druženje? Pa svi mi, mislim na ovo društvo koje znam i na ovog tipa koji me je iznenadio, svi mi imamo neko društvo. Poznanike, prijatelje, komšije.

Nova veza? Dobro, možda mogu oni koji su slobodni da tu nađu nekoga sa kim će možda imati vezu, u budućnosti. Znam i za brakove sklopljene preko foruma i tih sajtova. Čak i preko Fejsa.

Definitivno, ja nisam za ovo vreme. Ne pripadam modernom dobu iako se trudim da ne robujem predrasudama, iako ne volim tabu teme.

Vezu i brak shvatam kao nešto ozbiljno. U vezi sam jer volim tog nekog. Brak sklapam sa onim koga volim. I taj neko treba da voli mene. Ukoliko nekoga volim, ne postoji potreba da tražim sa strane. Da se upoznajem preko sajtova.

Da sam udata, verujem da bih malo vremena provodila na internetu. Sajtove tipa „nađi ljubav“ nikada ne bih otvarala. Posvetila bih se toj osobi. Ona je moja porodica. Ne bih varala nikoga. Nikoga nikada i nisam varala. Bežala sam iz veza zbog jedne nemoguće ljubavi.

Da sam udata, i da kojim slučajem škripi u braku, razgovarala bih. Ukoliko razgovor ne bi pomogao, zna se..advokat i razvod. Zašto bih trpela i bila nesrećna? Zašto bi druga strana, zbog mene trpela i bila nesrećna? Svet! Baš me briga šta će svet da kaže. Svet me ne hrani, ne plaća mi račune, mene ne zanima šta „svet“ radi unutar svojih četiri zida i zato me baš briga za svet.

Zato ne razumem oženjene i udate koji trpe, ćute i jure sa strane. Ne razumem. I nikada neću razumeti.

Bežim od sećanja na Tebe

Bežim od sećanja na Tebe. Bežim od ludila koje mi nesvesno stvaraš.

Mnogo je godina prošlo, a ja se još uvek sećam.

Svojim postojanjem, na neki svoj način, obeležio si moj život zauvek. Znam da se od sećanja ne može pobeći.

Ne znam gde si, ne znam kako si. Nemam hrabrosti da te pozovem.

Bežim od sećanja. Te uspomene me bole. Mazohista sam.

Želje su kontradiktorne.

Bežim.

Ne mogu da pobegnem.

Čuvaj se..

I znaj..više nisam klinka..

Insomnia

Insomnia iliti nesanica je medicinsko stanje- poremećaj sna. Manifestuje se u nekoliko oblika: teže uspavljivanje, buđenje tokom noći, nemogućnost da osoba zaspe.

Tako kaže „čika Gugl“ i nudi čitav niz recepata protiv nesanice. Izluftirana, prohladna soba, par sati pre spavanja da se ne pije kafa, da se smanji alkohol, da se smanje cigarete. Da se ne gleda televizija, niti da vreme pre spavanja provodimo uz računar…Tu su i narodni-prirodni lekovi protiv nesanice.

Mene muči jedan oblik nesanice- ne mogu da zaspem. Budna sam celu noć. A sve sam pokušala: da čitam pre spavanja, u sobi je prohladno i u sobi se ne puši, nema televizora, nema računara, nema mobilnog…

Prošetam pre odlaska na spavanje. Popijem mleko. Tuširam se kupkom „koja opušta“. Ne jedem pre spavanja. I kafu ne pijem bar dva sata pre spavanja. Popijem i tableticu za spavanje. Zaboravim na brige, probleme, dileme. Opustim se. I…NIŠTA! NE SPAVAM!

Da, derem se, vrištala bih od muke dok gledam moju mačku koja blaženo spava od ponoći. A ja..ništa..

Čitam, ugasim svetlo, vrtim se po krevetu, ustanem..popijem vodu, idem u wc, prošetam po stanu, vratim se u krevet, čitam..i tako u krug.

Onda ustanem, pijem nes i nastavim da čitam, ili pišem.

****

Dobra strana insomnije je što možeš da posmatraš rađanje novog dana. Slušaš ptičice. Čuješ prve tramvaje, a nešto pre ili nešto kasnije i radnike „Gradske čistoće“ kako prazne kontejnere.

I razmišljaš..o porodici, o politici, o životu, o sebi, o junacima knjige koju čitaš🙂

Misli lutaju i neka tuga se prikrada, ona što je uvek tu, ali je nema tokom dana..prikrade ti se i onda ukapiraš da je i bol tu. Onaj koji zauvek ostaje u srcu.

Ulove te i romantika i patetika, kad noću ne spavaš.

Ukoliko imaš obaveze tokom dana, to je gadno. Ceo dan se osećaš zbunjeno, umorno, ošamućeno.

Ukoliko nemaš obaveze, super, možeš da odremaš tokom dana.

I svakog dana svečano obećaš da ćeš leći na vreme, uradićeš sve što se savetuje u časopisima posvećenim zdravlju..i sve zaista uradiš. I ponovo ništa.

Hronična insomnia je uhvatila i ne pušta.

Razmišljaš šta te zapravo muči: koliko toliko zdravlje služi i tebe i tvoje najmilije, para malo, ali ko danas ima puno para a da nije tajFun ili se ne bavi politikom. Emotivna strana života-tako-tako..U principu ne postoje razlozi zbog kojih ne možeš da spavaš. A opet ne spavaš.

Možda stariš. Možda te uhvatila kriza srednjeg doba, raniji klimaks…možda, možda..Ali to ni za živu glavu nećeš sebi da priznaš, jer se osećaš mlado.

I tako iz noći u noć, ona tuga se javi, i romantika i patetika, i posmatraš rađanje novog dana…a sve bi na svetu dao za jedan dobar spavanjac🙂

Fotografija preuzeta odavde