Dođu tako dani…

Dođu tako dani, neki sivi i oblačni, dani koje treba prespavati, da se može. U tim danima lenjo se vučeš po kući, lagano ispijaš kafu i razmišljaš. Otvori se Pandorina kutija ili riznica sećanja ili kako već zoveš svoje uspomene, i onda se sećaš.

Sećaš se lepih i ružnih dana. Tuge i smeha. Sećaš se svega.

Gledaš fotografije, listaš stranice dnevnika. Osmehuješ se i plačeš.

Trgneš se i kažeš DOSTA. Neću više da jecam nad onim šta je bilo. Kuknjava i patetika su dosadne stvari.

Otvoriš oči, popiješ još jednu kafu, uroniš u svet knjiga ili se čuješ sa dragim ljudima. I bude bolje i bude lepše.

I dok se okreneš, prošao je jedan siv dan. Pa drugi, treći. I Sunce ponovo sija. Sijaš i ti.

Tuge više nema, nema ni sećanja da te muče. Odlučila si da budeš srećna i srećna si. Zahvalna za još jedan dan, za ljude koji te okružuju, uživaš u sitnicama..i razmišljaš pozitivno…Samo tako se živi u ovim surovo teškim vremenima. Od onih dana koji dođu sivi i oblačni, do onih dana u kojima Sunce sija. To je život. Koristi ga na pravi način.

Ilustracija preneta sa neta

Из ризнице сећања- моје кратко студирање :(

Пишем ћирилицом не зато што волим да будем Велика Српкиња или Србкиња, како неки кажу, већ зато што волим ово писмо, и зато што на овом блогу желим у подједнакој мери да користим оба писма- и ћирилицу и латиницу.

Подстакнута коментарима испод једног текста, написала сам на Фејсу статус “ философија или филозофија? “

У делићу секунде, пробудило се сећање. Радо бих избегла патетику, али ако је буде, биће разумљиви разлози за њу.

Раних деведесетих почела сам да се бавим политиком на локалном нивоу. Била сам и заљубљена. Он је био моја прва љубав и прва права веза.

Са друге стране, нисам могла да побегнем од стварности. Тата се тешко разболео, и то сазнање ме је психички дотукло. Била сам и потиштена јер нисам успела да упишем Филолошки факултет-смер општа књижевност.

Не сећам се који је верски празник био у питању, када нам је у кућу дошао наш свештеник.  Након опојаних стихова из Литургије, сео је да попије сок. Тада сам га спонтано упитала о могућности уписа на Богословски факултет СПЦ који тада није био у саставу Универзитета у Београду. Годину раније, девојке су почеле да уписују тај факултет. Све до тада, на факултету није било девојака.

Одлуку о студирању на Богословском факултету донела сам спонтано. Као девојчица сваке суботе сам похађала часове веронауке у нашем месном храму „Цар Констатин и царица Јелена“ на Вождовцу.

Ову одлуку са разумевањем су прихватили и моји родитељи, и бака и деда са мамине стране иако су некада били у партизанима и деда је био друштвено-политички радник. Татини родитељи су славили крсну славу, Божић, Васкрс, баба је постила средом и петком, деда није. У цркву или правилније речено, наш храм, ишли смо и када су велики празници и када смо осећали потребу да идемо. Значи, нико није био верски фанатик.

Када сам после Благослова нашег свештеника, Благослова из Патријаршије и припрема положила усмени испит на пријемном за Богословски факултет тата је још лежао код куће. Био је срећан због мог индекса.

Редовно сам ишла на предавања и заволела професоре, дружила се са колегама и колегиницама. Црквено појање које је предавао професор Предраг Миодраг једноставно ми није ишло. Можете да рецитујете колегинице, уколико немате слуха, са осмехом је констатовао професор.

Волела сам старословенски и историју религије. И Стари и Нови Завет. И философију. Смејала сам се часовима енглеског јер су били исувише лаки у односу на часове из гимназије.

У предаху смо пили кафу у кафани „Знак питања“. Предавања су се те далеке 1992. и 1993.године одржавала у старој згради, преко пута Патријаршије и нека у самој Патријаршији.

Упознала сам многе црквене великодостојнике. Сви смо одмахивали главом док смо гледали из којих аутомобила излазе.

Два пута сам пољубила руку покојном Патријарху Павлу. Његову скромност и благе речи, као и шале, сви смо подједнако волели.

У индексу су се налазили потписи свих професора. Спремала сам семинарски рад из “ Историје религије“ и један испит, можда из Старог Завета, не сећам се тачно о ком испиту је било речи.

Нисам бранила семинарски рад. Нисам отишла на испит. Тата је заувек заспао тог јула 1993.године.

Те луде 1993.године почела је и хиперинфлација. Председник општине, мој тадашњи комшија и страначки пријатељ рекао је да ће ме запослити у општини. Знао је за моје здравствене проблеме са коленима и за церебралну парализу.

Нећеш радити тежак посао, ја ћу те возити и на посао и кући- говорио ми је тада. Мама је осетила олакшање што ћу почети да радим.

А факултет? Писала сам на папиру плусеве и минусе. Плус- добијам широко образовање, могу да се пребацим касније на неки факултет-психологију, философију или на неки трећи.  Минус- нисам била фанатик и нисам могла да одлазим на јутарње и вечерње службе свакодневно. Плус- то је једна од карти за иностранство- могла бих да радим у некој СПЦ у иностранству..Минус- не могу да студирам и да радим, а новац ми је потребан.

И тако се завршило моје студирање. Успела сам да превазиђем огромну депресију због татине смрти захваљујући послу и новом кругу људи.

Али, дубоко у себи жалим што нисам наставила са студирањем. Латински се такође учи на Богословском факултету, а ја сам га учила и у гимназији. И старогрчки је био примамљив. И римско право…

Тугу због факултета успела сам да компензујем кроз читање скрипти које сам тада још чувала.

Неке ствари научене на том Факултету никада нећу заборавити. А ни људе. Колега који је студирао са мном, сада спрема докторат и старешина је мог месно надлежног храма „Свети Василије Острошки“ на Бањици…понекад дође и пијемо кафу, смејемо се и сећамо..

Dobri i loši ljudi

Mnogo ljudi prolazi kroz naše živote. Neki ostaju u njima ili ostaje lepo sećanje na njih, dok drugi prođu i iza njih ostaje razočarenje i tuga.

Mnogo se u poslednje vreme pisalo o dobrim ljudima. Moja Fejs blog prijateljica Meri postavila je u svom tekstu pitanje da li ste dobar čovek.

Svako od nas ima neko svoje viđenje ko je dobar čovek. Svako od nas ima neko svoje viđenje lošeg čoveka.

To je subjektivan pogled na ljude oko nas. Tako delimo ljude-na dobre i loše.

Od malena smo učeni da budemo dobri ljudi- pošteni, vredni, iskreni, da gajimo empatiju prema drugima, da pomažemo starijima, da budemo saosećajni, solidarni.

Učili su nas i da loši ljudi rade loše stvari, da lažu, sebični su, neosećajni i sl.

Usvojili smo taj model iz detinjstva. A onda smo odrasli. Imamo priliku da susrećemo i dobre i loše ljude.

Da li je baš sve tako crno i belo? Da li ne postoje finese sive i ostalih boja?

Neko je prema nama dobar. Mi ga poštujemo i volimo. Ista ta osoba može da se loše ponaša u svojoj porodici, i kada se nešto desi uslede komentari- a bio je dobar čovek?

Šta se dešava u situaciji kada dobar čovek ne može iz nekih razloga da ispuni ono što neko od njega očekuje, traži? Da li prelazi u kategoriju loših ljudi?

Sa druge strane, neko ko je okarakterisan kao loš čovek, koji se kretao u kriminogenom društvu, spase iz požara ili iz poplave decu. Kako ćemo posle tog čina karakterisati tog čoveka?

Skloni smo i da donosimo sud o drugima. Da, iako ne poznajemo nekoga kažemo da je možda loš čovek.

Da li je sve to u redu? Mislim da nije. Dobri ljudi i loši ljudi mogu da se promene. Mogu raznorazne životne situacije da promene ljude.

Neko kaže „DOSTA“ ne mogu da trpim da uvek budem dobar..i promeni se. Jednom kaže NE ili ne slažem se. Da li je on automatski postao loš?

Svako od nas ima svoje vrline i svoje mane. I dobri i loši ljudi.

Ne smemo da sudimo o drugima. Ne želimo da neko donosi sud o nama. Pogotovo ukoliko nas taj neko ne poznaje, ili nas poznaje kratko vreme.

Obično tada, na početku nekog poznanstva i druženja nastane taj sud i olako karakterišemo druge. Povod su nepodudaranje stavova, različito interesovanje i druge stvari, sitne..

Mislim da dobri ljudi nisu baš 100 posto dobri, niti su loši ljudi 100 posto loši. Postoji i siva boja, postoje i nijanse plave, crvene…nije sve samo crno i belo.

Ne donosim sud o drugima. Ne volim ni kad neko donese sud o meni.

Uvek se setim reči „Ko nije grešan, neka prvi baci kamen“.

Naravno, prija mi društvo dobrih, pozitivnih ljudi. Ali, ne plašim se onih za koje govore da su loši. Uvek se pitam zašto je taj neko postao loš, i da li u njemu postoji trunka dobrote.

Možda i grešim, ali čovek se uči na greškama.

Zaljubila sam se!

Da, ponovo sam se zaljubila u nekog junaka iz knjige koju sam pročitala🙂

Dugo vremena sam bila „zaljubljena“ u profesora Aleksandra, iz romana „Poranio Milorad“ Duleta Nedeljkovića. I danas mi je drag. Okej, znam da je to lik iz romana, ali uverena sam da takav frajer postoji i u stvarnom životu. „Poranio Milorad“ je roman koji može da se čita više puta, i da se uvek smejete i da uživate u njemu.

Ovoga puta…“zaljubila“ sam se u Luku Razića, šankera iz romana “ Parter“ autora Igora Marojevića. Dopadaju mi se takvi ljudi, neobično obični.

 

Možda sam emotivno nezrela po mišljenju psihologa, ili imam previše mašte i ljubavi u sebi koju bih podelila sa nekim. Ko zna.

Kada čitam neku knjigu, ozbiljnu, ili manje ozbiljnu, ja živim sa junacima knjige. Radujem se, tugujem, besnim, smejem se, plačem. Razmišljam o prošlosti ukoliko se radnja dešava u prošlosti. Pamtim neke reči izgovorene od strane mojih junaka koje „volim“, pamtim njihove radosti i njihove tuge.

Kako vi čitate knjige? Da li posle čitanja istražujete prošlost ukoliko je radnja smeštena u prošlosti, da li razmišljate o profesijama kojima se bave vaši omiljeni junaci?

Zanimljivo je kada vas neka knjiga „natera“ da se prisetite svih događaja o kojima ste učili u istoriji.

Zanimljivo je i da saznate nešto više o profesijama vaših junaka. Google, ali i real life mogu da pomognu u tom istraživanju🙂

Možda sam lucidna zbog ovog priznanja, ali iskrena sam sto posto.

Preporučujem da pročitate „Parter“ ukoliko niste čitali. I „Milorada“ ponavljam.:)

“ Piši, piši mi..“

Već drugo veče zaredom stavljam naslov neke pesme kao naslov. Ali, neću da pišem o pismima, onim pravim, koja mi nedostaju.

Kroz glavu mi prolaze raznorazne misli, i ovoga puta ću filosofirati o pisanju na blogu, o romanu, o svemu pomalo a vezano je za pisanje.

Jučerašnji tekst u kome sam pisala o ljubavi, primer je lošeg teksta. Nekoliko minuta posle objave htela sam da ga obrišem, jer sam shvatila koliko je „prazan“. Zbrkane reči i rečenice, opšta mesta koja od sada želim da izbegnem..nepotrebna pesma kao najava. I šta sam rekla tim tekstom? NIŠTA. Samo sam potrošila vreme. Vaše, dok ste čitali i svoje, dok sam pisala.

Pristupila sam FB grupi „Tviteraši i blogeri“ i celo veče provela čitajući tekstove blogera koji važe za iskusne i poznate.

Pročitala sam mnogo saveta za stručne i tematske blogove. Okej, ako ti saveti mogu da pomognu kompanijama koje se promovišu na internetu, zašto ne bi važili i za nas, obične blogere, „svaštare“?

Naravno da mogu da važe, i da možemo i TREBA da koristimo ta nova saznanja.

Svi mi koji koristimo free blog platforme ne možemo da primenimo neke od saveta- promena i veličina fonta i slično. Font i veličina fonta na WP zavise od teme koju smo odabrali, dok je to na blogspotu drugačije.

Što se tiče naslova, samog teksta ili priče, kolumne, i sličnih formi, tu su saveti korisni i mogu da se primenjuju.

Dok sam pisala tekst na blogu „Dnevnik slučajne domaćice“ koji se odnosi na moj roman, razmišljala sam o tome kako pišem. Dobro ili loše. Napisala sam i da mislim da sam dobar bloger.

Čitajući večeras tekstove starijih i poznatijih blogera konstatovala sam da bih svojim blogovima jedva dala prelaznu ocenu. Potpuno objektivno razmišljam. Na stranu moj talenat koji možda postoji…Talenat nije dovoljan.  

Sada ozbiljno sebi postavljam pitanje: A zašto pišem, zašto svoje pisanje prezentujem javnosti, tačnije delim na svoju FB stranicu i u FB grupe?

Navika. Pišem već dugi niz godina. Okej, može da bude navika, ali postoji i odvikavanje, zar ne?

Volim da pišem. Ključna rečenica. Pisala sam i dok nisam imala računar, i dok nisam bila na Fejsbuku i Tviteru.

Ali, već kad pišem i kada to delim da čitaju poznati i nepoznati, red je da to pisanje usavršim.

Zato neću objaviti, bar za sada, svoj roman. Zato i preispitujem sebe da li da nastavim i javno blog pisanje.

A možda treba da se opustim. Da ne budem u grču. Bila sam već jednom u grču, ali ne zbog pisanja.

Tekst ne odgovara naslovu, to sada konstatujem. Da li sam zapravo prestroga prema sebi ili sam u pravu?

Da, stvarno me muče sve ove dileme.

Možda je vreme da napravim pauzu.

„Pričaj mi o ljubavi“

Stara, dobra pesma kao podloga za tekst o ljubavi.

Moj Fejs prijatelj Igor napisao je pre 10 sati sledeće:

“ Kako je moguće da ljudi beže od ljubavi?!?!?!!
Beže li uopšte od ljubavi ili od nečeg drugog,trećeg…?
-Beže od boli,od iluzije,od zablude ,od nedostajanja,od zavisnosti,od misli,od drugih ljudi,od straha,od sumnje,od…od… !!!!!!!
Od toga ljudi beže.Ne od ljubavi !!! Ljubav ne boli, ne smara,ne opterecuje…Oni beže od onoga što u njihovom životu ljubav nije bila ni u naznakama , a to nešto , ljubavlju zovu… Jer, da su doživeli ljubav ,grlili bi je svom dušom svojom i branili svojim postojanjem ! „

Da, inspirisao me je..ponovo..:)

Zašto ljudi beže od ljubavi? Zašto se izlazi iz veza koje su u suštini dobre?

Ljudi beže od obaveza. Od odgovornosti. Ne žele da prave kompromise. Plaše se razočarenja, bola.

Zatvaramo se u svoje male svetove, nikoga ne puštamo, nikome ne otvaramo vrata.

I tako prolazi vreme. Prolaze godine. Mislimo da smo stvorili odbrambeni zid tako što smo sami. Nikome ne polažemo račune. Ne patimo, srca su postala kamena.

Da, postoje razne vrste ljubavi. Od ljubavi prema roditeljima i deci, do ljubavi prema svojoj državi i svom narodu.

Ali, ovde je reč o emotivnim odnosima koji su postali krhki. Ljudi raskidaju veze, razvode se. Ostaju sami.

Zašto? Da li je lepo biti sam? I jeste i nije. Sve zavisi od mnogo okolnosti. Možemo da budemo u vezi, pa da opet budemo sami. Da ćutimo oboje. Jer više ništa nije kao pre. Nikada ne bih mogla da budem u takvoj vezi. Eto, to je jedan od razloga zašto sam sama.

Otuđujemo se jedni od drugih. Nije internet kriv. Nije zbog nedostatka novca. Sami smo krivi.

Otuđeni, sve manje volimo sebe, samim tim sve manje ljubavi možemo da pružimo drugima.

Ko ne voli sebe i ne poštuje sebe, ne može da voli druge, i to je mnogo puta dokazano u stvarnosti.

Da li kad pišemo o ljubavi kukamo i čeznemo za njom?

Ne, samo glasno razmišljamo.

Da..bežim od ljubavi. Od novog bola. Plašim se.

Osetila sam šta je ljubav. Znam šta je ljubav. I volim sebe, mogu da volim i druge, ali..

Razum zaključava srce. I razum je jači. Ne kukam, samo konstatujem.

Sreću osetiš samo na tren. Sve ostalo je život, turoban i siv.

I niko mi više ne priča o ljubavi..i nemam kome da pričam o ljubavi.

Bojkot

Poznato mi je značenje reči bojkot. Poznat mi je taj osećaj, kada si bojkotovan, iz nekih razloga.

Više puta sam to osećala, što u životu van neta, što na netu.

Ovih dana sam ranjiva i samim tim patetična, pa me boli bojkot. Da, i to može da boli.

Kada si slobodan strelac, i kada ne voliš da budeš deo mase, kada ne voliš da se lažno osmehuješ i da se foliraš, postoji mogućnost da te bojkotuju.

Tada je potrebno da budeš hrabar. Tada vidiš koliko prijatelja i poznanika imaš, sami se jave, ne moraš da ih zoveš.

Osetiš tugu, malo ti se plače, ali kažeš sebi- okej, sve će biti u redu. Idi dalje.

Teško je kada si slobodni strelac, sa svojim mišljenjem i stavovima. Baš teško.